Teniski lakat: Terapije za otklanjanje bola u ramenima i upale tetiva i mišića

Kao jedan od najvećih zglobova u ljudskom telu, tako i zbog svoje građe, lakat je podložan povredama i oštećenjima. Tetive su te koje su najčešće izložene povredama, usled ćega može da dođe do takozvanog teniskog ili golferskog lakta.

Do okoštavanja lakta, odnosno do propadanja hrskavice može da dođe nakon povrede ili usled prirodnog procesa starenja. Kao posledica povreda može da dođe do nestabilnosti ili do ukočenosti lakta.

Lakat je zglob koji se sastoji od tri kosti, od kojih se jedna nalazi u nadlaktici, a dve u podlaktici. Krajeve kosti koje čine zglob lakta prekriva tanak sloj hrskavice. Membrana kosti stvara tečnost koja puni šupljine koje s enalaze između kosti podmazujući zglob, i na taj način smanjuje trenje i oštećenje kostiju.

Par velikih i značajnih mišića poput bicepsa, fleksorija, tricepsa i ekstenzorija podlaktice, kao i nekoliko većih tetiva, sreću se upravo u laktu.

Sastavljena od čvrstog i fleksibilnog tkiva, mreža ligamenata ima ulogu da stabiliše zglob lakta. Ti ligamenti koji se nalaze oko zglobnog lakta i stabilizuju ga, čine ga otpornim na mehanički stres.

Glavni ligamenti koji čine poveznicu kosti lakta su:

• Spoljašnji (ulnarni kolateralni ligament),
• unutrašnji (radijalni kolateralni ligament)
• anularni ligament.

Ovi ligamenti su zaduženi za to kako bi lakat ostao slobodan pri porketima.

Povrede i oboljenja lakta mogu da budu:

• Ukočenost lakta
• Teniski i golferski lakat
• Slobodna tela u laktu
• Nestabilnost lakta
• Prelomi lakta

Bolest koja se zove teniski lakat nastupa kada se, prilikom igranja tenisa, rukometa ili prilikom molerisanja kuće, priboj tetive takozvanog opružača-ekstenzora šake i prstiju upali, i tada se sa spoljašnje strane lakta javljaju jaki bolovi.

Teniski lakat je bolest iz  grupe bolesti koja se zove vanzglobni reumatizam. Tu spadaju upale i degenerativne promene koje se javljaju na mekim strukturama oko zglobova.

Ovakvo bolno stanje nastaje posredništvom hroničnog nadražaja tetivnih pripoja (opružača-ekstenzora šake i prstiju), do kojih dolazi prilikom ponavljanja određenih pokreta, koje su najčešće vezane za sport ili posao.

Bol, koju uzrokuje ova bolest,  javlja se prvenstveno na mestu gde se tetive podlaktice mišića spajaju sa koštanim neravninama na spoljašnjoj strani lakta. Bol  može da se širi do  podlaktice i ručnog zgloba.

Rizične grupe

Bolest teniski lakat, najčešće se javlja između 30-te i 50-te godine života.

• Ova bolest se najčešće javlja kod ljudi kojima je u opisu posla da stalno upotrebljavaju mišiće podlaktice.
• Najčešće su to poslovi molera, daktilografa, slikara, baštovana, sportista (tenisera, rukometaša, bacača kugle), viliolinista.
• Zbog svog posla, izloženiji su stalnom rastezanju tetivnih pripoja mišića podlaktice. Njihovo prekomereno opterećenje može da dovede do upale, zadebljanja, a često i do degenerativne promene na samim tetivama.

• Kod tenisera se ovaj poremećaj uglavnom javlja pri izvođenju takozvanog bekhend udarca.
• Teniski lakat se uglavnom prepoznaje po bolovima koji se javljaju sa spoljašnje strane lakta. Oni se izazivaju dodirom i prilikom podizanja manjeg tereta, kao što je podizanje čaše vode, a javljaju se i prilikom izvođenja pokreta kao što su rukovanje, oslanjanje na sto, sečenje hleba.
• Na početku oboljenja bol je slabiji i javlja se povremeno, dok u hroničnoj fazi postaje jači i javlja se stalno.
• Teniski lakat se najefikasnije leči fizikalnom terapijom.

Uzroci teniskog lakta

Teniski lakat je ozleda koja nastaje usled prekomernog naprezanja mišića.

Jedan od uzroka pojave teniskog lakta je hronični nadražaj tetivnih pripoja opružača-ekstenzora šake i prstiju, koji nastaje tokom ponavljanja određenih pokreta.

Česte kontrakcije mišića podlaktice koje nastaju kada se ruka podiže i ispravlja mogu da budu uzrok nastajanja ove bolesti. Često ponavljanje određenih kretnji mogu da dovedu do upale ili do niza povreda u tetivama, pa se tako javlja i bol u laktu.

Kao što i samo ime kaže, teniski lakat se najčešće javlja kod tenisera, i to posebno tokom loše izvedbe tehnike bekhenda.

Sa druge strane, i mnogi drugi pokreti mogu da izazovu ovaj poremećaj, kao što su slikanje, korišćenje raznih alata, zavrtanje šrafa, sviranje violine ili preterano korišćenje tastature i miša.

Simptomi teniskog lakta

Najvažniji sindrom koji se javlja kod ovog poremećaja jeste bol, koja je obično u početku slaba, da bi vremenom postala sve jača. Bol može da se pojavi i naglo i tada je obično oštar i obično je tada izazvan nekim pokretom ili intentzivnom fizičkom aktivnošću. U oba slučaja se bol  pojačava kada se izvode pokreti koji zahtevaju hvatanje šakom ili opražanje prstiju, i tada u nekim profesijama onemogućavaju rad.

Bol često onemogućuje ili otežava:

• rukovanje
• držanje i udaranje reketom
• držanje šolje
• okretanje kvake

Bolovi se obično javljaju sa spoljne strane lakta i  oni se izazivaju dodirom i prilikom podizanja čak i manjeg tereta kao što je podizanje čaše vode ili izvođenjem pokreta kao što je rukovanje, sečenje hleba, oslanjanje na sto i tome slično.

Na početku povrede je bol slabiji i javlja se povremeno, dok se u hroničnoj fazi bol javlja stalno. U predelu lakta kao znak upale može da se javi i crvenilo i otok, ali to se ređe dešava.

Bol koja je povezana sa teniskim laktom može da se širi  sa spoljašnje  strane lakta i da ide ka podlaktici i ručnom zglobu.

Bol i slabost mogu da otežaju osnovne pokrete koji se izvode rukom i time otežaju kvalitet života. Ukoliko se ova bolest ne tretira, bol može postati sve intenzivniji.

Simptomi su u početku slabijeg intenziteta, ako se bolest ne tretira i ne liječi – bol postaje sve intenzivnija. Takva bol može onemogućiti obavljanje dnevnih aktivnosti i narušiti kvalitet života.

Simptomi teniskog lakta po svojoj su prirodi najsličniji simptomima radijalnog tunela, razlika je jedino u mestu nastanka bola.

Još neki od simptoma koji se javljaju kod bolesti teniskog lakta su:

• Bol na spoljašnjoj strani podlaktice, odmah ispod zgloba lakta.
• Bol koja je uzrokovana savijanjem ili podizanjem ruke. Ovo stanje može da traje samo tokom obavljanja neke aknivnosti ili može trajati konstantno.
• Osetljivost na dodir u samom području lakta.
• Podlakticu je teško ili čak nemoguće ispraviti, a da ne dođe do bola. Teniski lakat može uzrokovati naticanje zgloba.

Akutni bolovi

Akutni bolovi koji se javljaju  kod bolesti teniskog lakta, javljaju se kada se na mestu pripoja za kost oštete mišićna vlakna. Do njih dolazi kada je opterećenje koje trpi mišić, veće od onog koje može da podnese.

Najčešći razlozi za javljanje ovog poremećaja su:

• Kada dođe do prevelikog opterećenja mišića koji nije naviknut na toliko opterećenje. To se najčešće dešava pri kucanju, farbanju, korišćenju čekića i tome slično.
• Kada dođe do prevelike tenzije u mišićima ili kada se javi slabost u mišićima podlaktice.
• Kada se tenika pokreta loše izvodi. Otuda se javlja naziv teniski lakat, jer se često javlja kod tenisera koji imaju lošu tehniku hvata reketa.

Akutni teniski lakat se uglavnom lako leči. Najpre se koristi RICE metoda, koja podrazumeva odmor, led, kompresiju, pritisak i elevaciju (podizanje). Zatim s eubacuju analgetici, a ukoliko se ne javi poboljšanje, prelazi se na fizikalnu terapiju.

Za početak je najpre potrebno sanirati upalu i to pomoću magnetoterapije, elektroterapije, ultarzvučne terapije i lasera. Kasnije se primenjuje lečenje ledom, uz ledene obloge, a primenjuju se i drugi načini koji potpomažu da se upala otkloni.

Nakon što se simptomi malo smire, lekar ili fizioterapeut predlaže vežbe protiv teniskog lakta, kojima se ojačavaju mišići podlaktice, kao i okolni mišići. Osim vežbi za jačanje i istezanje, potrebno je preuzeti i mere prevencije, jer je ova bolest sklona tome da se vraća, čak i nakon uspešnog lečenja.

Hronični bolovi

Teniski lakat je propraćen upalnim procesom, to jest, javlja se otok u  predelu povrede, uz posledični bol koji, ukoliko dugo traje, može da izazove slabiju ishranu tkiva i da pređe u hronični stadijum.

Hronični teniski lakat povezan je sa degenerativnim promenama u vlaknima mišića i nije izazvan upalnim procesima.

Bolovi u ramenima i upala tetiva

Rame je zglob koji je sastavljen od mišića, tetiva, kosti i ligamenata. Tetive pomažu mišićima da pokrenu rame, dok je uloga ligamenata da kosti drže na okupu i doprinose na taj način stabilnosti zgloba.

Rame je zglob sastavljen od kosti, mišića, tetiva i ligamenata. Tetive su tkivo koje pripaja mišiće za kosti. One pomažu mišićima da pokreću rame. Uloga ligamenata je da drže kosti zajedno i time doprinose stabilnosti zgloba.

Kako je rame zblob koji je najpokretljiviji u telu, kao takav je i najizloženiji raznim povredama. Njegova funkcija zavisi od podjednake saradnje, kako dinamičnih stabilizatora ramena, kao što su mišići rotatorne manžetne, tako i statičkih, odnosno ligamenata i zglobne kapsule. Do nestabilnosti ramena može da dovede ispadanje čak i samo jednog faktora stabilnosti.

Povrede i oboljenja ramena mogu biti:

• Smrznuto rame
• Nestabilnost ramena
• Prelomi ramena
• Sindrom bolnog ramena
• Raskid tetive rotatorne manžetne
• Sindrom bolnog ramena
• Iritacija tetive bicepsa
• Artritis ramena

Jedan od najčešćih uzroka bolu u ramenu je uklještanje sluzne kesice. Do ovog stanja dolazi kada se uklješte tetive u ramenu. Najčešći faktori rizika zbog kojih dolazi do uklještenja su učestalno ponavljanje jednih te istih pokreta ili preterana aktivnost.

Ovom problemu su najizloženiji sportisti, i to najviše rukometaši, teniseri i plivači. Ponekad uzroci mogu da budu i u abnormalnosti samih kostiju, odnosno u zglobu ramena. Najčešće se ovaj poremećaj dešava kod osoba u srednjim godinama.

Bolno rame može da bude posledica povrede, a može i da se javi i samo od sebe i to bez očiglednih uzroka.

Akutni impindžment

Kada dođe do iritacije sluzne kesice, koja se nalazi iznad zgloba ramena, javlja se akutni implindžment. Ovaj poremećaj karakteriše njeno zadebljanje, kao i povećana tečnost.

Ukoliko se ovo stanje ne leči, može da pređe u hroničnu fazu.

Glavni simptom ovog poremećaja je bol u ramenu i u početku se javlja kada se ruka podigne do nivoa ramena, pokretom koji liči na bacanje lopte, i znatno otežava svakodnevne aktivnosti.

Često se dešava da ova bol prođe sama od sebe, pa se u tim slučajevima pacijenti i ne javljaju lekarima. Bol može da se od ramena širi niz ruku sve do šake. Vremenom bol može da pređe u hronični  i da se pojačava tom obavljanja aktivnosti.

Ukoliko se ovo stanje ne leči adekvatno, može da dođe do oštećenja tetiva rotatorne manžetne. Tada se javljaju otoci u mišićima, koji mogu da dovedu do smanjene cirkulacije krvi u mišićima, kao i njihova atrofija. Svi ovi problemi mogu da dovedu do slabljenja snage ramenih mišića.

Cilj terapije je da se smanji i otkloni bol i da se uspostavi normalna funkcija ramena. Prilikom definisanja tretmana uzima se u obzir starosna dob pacijenta, aktivnost, kao i opšte zdravstveno stanje.

Fizikalne terapije, naročito kineziterapija, veoma su važan deo oporavka. Ove vežbe su usmerene na to da se ojačaju mišići ramena i lopatice.

Kada ne uspe konzervativno lečenje, obično se preporučuje operativno lečenje. Operacija je minimalna i očekuje se brz oporavak.

Raskid tetive rotatorne manžetne

Raskid tetive rotatorne manžetne  jedan je od najčešćih uzroka bola i nestabilnosti ramena koji se javlja kod odraslih. Rascep tetive u velikoj meri oslabljuje rame i izvođenje svakodnevnih aktivnosti, poput oblačenja ili češljanja, izazivaju bol.

Povreda tetive utiče na funkciju ramenog zgloba i destabilizaciju ramena. Povreda može da utiče i na sluznu kesu koja okružuje tetive mišića, koja u ovom slučaju postaje bolna i iritirana.

Ruptura, odnosno raskid jedne ili čak više tetiva može da dovede do toga se tetiva odvoji od humerusa. Na taj način se tetive oštećuju, odnosno habaju. Ovo može da se desi prilikom podizanja nekog tereta.

Tipovi raskida tetive:

• Delimičan raskid (raskid jednog sloja tetive).
• Potpuni raskid tetive (tetiva se potpuno odvaja od pripoja na kosti).

Glavni uzroci raskida tetive rotatorne manžetene su degeneracija i povreda.

Prilikom naglog podizanja nekog teškog tereta ili pada dok je ruka ispružena, dolazi do akutnog raskida tetiva. Češće se dešava degenerativni raskid i do njega se dolazi postepeno.

Jedan od uzroka ovog poremećaja je prirodno starenje ili česta upotreba samo jedne ruke. Velika je mogućnost da se ovaj poremećaj javi u oba ramena.

Faktori koji utiču na pojavu hronične degeneracije tetiverotatorne manžetne su:

1. Učestalo ponavljanje istih pokreta. Ovo se najčešće dešava ljudima čiji posao zahteva ponavljanje jednog te istog pokreta rukom, i sportistima.
2. Loša cirkulacija koja se najčešće javlja tokom starenja. Ona znači i da se mišići i tetive loše snabdevaju krvlju, te se tako smanjuje mogućnost organizma da obnovi tetivu koja je oštećena.
3. Tokom starenja se javljaju izrasline na kostima koje mogu da, prilikom podizanja ruke dođu u dodir sa tetivom rotatorne manžetne i na taj način da izazovu njeno posteno oštećenje.

Neki od simptoma ovog stanja su:

• Bol koja se javlja u stanju mirovanja ili u toku noći
• Osećaj slabosti u ramenu i ruci
• Prilikom obavljanja nekih aktivnosti, javlja se zvuk koji liči na krckanje
• Bol koja se javlja kod specifičnih pokreta, kao i prilikom spuštanja i podizanja ruke.

Akutni raskid tetive može da izazove iznenadan i jak bol, kao i slabost u gornjem delu ruke. Kod hroničnog raskida koji je postepen, bol može da bude u početku blag, i da se javlja samo za vreme određenih pokreta, a može i da postane stalan, i da se javlja i u stanjima mirovanja. Ovakav bol može da izazove teškoće kod svakodnevnih aktivnosti.

Nakon što se uspostavi dijagnoza, sledi lečenje, koje zavisi od stepena oštećenja, kao i od starosti i od tipa aktivnosti koje je pacijent obavljao. Cilj lečenja je da se redukuje bol i da se ponovo uspostavi normalna funkcija ramena.

Lečenje može da bude operativno i  neoperativno. U neoperativno spada odmor, lekovi, fizikalna terapija. Operativno lečenje daje bolje rezultate, jer se na taj način ušiva raskinuta tetiva na mesto pripoja.

Kod starijih osoba ili kada dođe do hroničnog raskida tetiva, često se primenjuje blokada ramena, jer se na taj način smanjuje iritacija i bol u ramenu.

Nestabilnost ramena

Nestabilnost ramena se dešava kada rameni zglob postane pokretljiviji. Nestabilno rame može da ispadne iz čašice i u tim slučajevima se govori o iščašenju. Ukoliko se ovo stanje ne leči, ono može da izazove propadanje hrskavice, odnosno artitis ramena.

Nestabilnost ramena može da bude:

• Akutna, odnosno traumatska, kada dolazi do iščašenja ramena.
• Hronična ili ponavljana, koja je ili urođena ili se javlja kao posledica akutne nestabilnosti koja nije lečena.

Akutna nestabilnost se javlja kao posledica povrede, i u većini slučajeva rame ispada prema napred. Čak i kada se rame vrati na mesto, zglob uglavnom ostaje nestabilan.

Ligamenti koji u tom položaju drže rame, mogu da budu pokidani ili istegnuti, i da u tom slučaju ne vrše svoju osnovnu funkciju, odnosno da drže rame na svom mestu i d aga čine stabilnim. Kod takvog ramena može čak i pri obavljanju svakonevnih aktivnosti, da ponovo dođe do ispadanja.

Ponekad se nestabilno rame javlja i kao posledica upotreba jedne ruke i ponavljanja istih pokreta. Tada dolazi do istegnuća ligamenata zglobne kapsule i do slabljenja mišića ramena, i to izaziva iritaciju i bol. Ovom poremećaju su najviše izloženi sportisti kao što su plivači, odbojkaši, teniseri, bejzbol igrači.

Kada je reč o urođenoj nestabilnosti ramena, kao uzrok se javlja građa ligamenata, koji su sami po sebi elastičniji, a samim tim i labaviji. Ove osobe su podložnije povredama, tako da i malo opterećenje ili povreda mogu da dovedu do simptomatske nestabilnosti ramena.

Ispadanje ramena

Jedna od karakteristika kod hronične nestabilnosti ramena je višestruko ispadanje ramena. Ono se najčešće dešava za vreme podizanja ruke iznad nivoa ramena, kada se ti pokreti često ponavljaju.

Ispadanje ramena izaziva iznenadni bol, koji liči na probod. Svaki pokret kod ovog stanja izaziva bol, a sama povreda može da dovede do oštećenja nerava u zglobu ramena. Usled ovakvog stanja mogu da stradaju i okolni mišići.

Cilj lečenja je da se postigne stabilno rame. Obično se kod dijagnostifikovanja uradi anamneza uz razgovor sa pacijentom, zatim se uradi kompletan klinički pregled uz ultrazvuk i rengenski snimak.

Ukoliko ne postoje jasni znaci raskida ligamenta ili tetiva rotatorne manžetne, pacijentu se predlaže konzervativno lečenje, koje je usmereno na jačanje dinamičkih stabilizatora ramena, odnosno mišića. To je postiže uz tretman kineziterapije. Ova terapija dugo traje, i to posebno važi za hroničnu nestabilnost. Terapija obično traje od 4 do 6 meseci.

Ukoliko je povreda teža, obavlja se operativno lečenje, odnosno hirurška stabilizacija ramena, koja se sprovodi prišivanjem tetive ili otrgnutog ligamenta u ramenu.

Iritacija tetive bicepsa

Tetiva bicepsa je jedna od retlih tetiva koja ulazi u sam zglob. Ponekad dolazi do njene iritacija i to izaziva bol, otežano korišćenje ruke, kao i slabost mišića. Do njene iritacije dolazi tokom povrede ili je reč o degenerativnom procesu, odnosno, javlja se zbog prirodnog starenja.

Ova iritacija može da bude veoma bolna, i da se bol pojačava tokom podizanja tereta, naročito iznad nivoa ramena. Bolovi često mogu da se ublaže lekovima, dok je u nekim slučajevima potrebna operacija.

U većini slučajeva uzroci iritacije tetive bicepsa su preterana aktivnost ili prirodno starenje.

Simptomi iritacije tetive bicepsa:

• Bol u ramenu koji se širi ka nadlaktici.
• Bol ili osetljivost u prednjem delu ramena se pogoršavaju, ako se ponavljaju aktivnosti koje su i dovele do ovog problema.
• Povremeno se javlja pucketanje u ramenu za vreme ponavljanja određenih pokreta.

Iritacija tetive bicepsa je često vezana i za druge probleme u ramenu. U većini slučajeva se javlja i oštećenje tetive rotatorne manžetne. Pored toga mogu da se jave i artitis ramenog zgloba, hronična nestabilnost ramena, oštećenje čašice, kao i drugi problemi.

Tetiva je otečena i crvena u svojoj ranoj fazi oboljenja, a kako proces napreduje, omotač tetive postaje zadebljan. Može da se ponekad javi i potpuni raskid tetive i da se pojavi deformitet u prednjem delu nadlaktice. Ovaj problem je više kozmetike prirode i on ne zahteva lečenje.

Metode lečenja

Lečenje iritacije tetive bicepsa ima za cilj da se otkloni bol i da se uspostavi normalna funkcija ruke i ramena. Terapija počinje fizikalnom terapijom, lekovima protiv bolova i restrikcijom pokreta. Blokada ramena s e daje da bi se smanjila iritacija i to je preduslov za započinjanje fizikalne terapije.

Ukoliko lečenje koje nije operativno ne daje željene rezultate, preporučuje se artroskopija ramena.

Artroskopijom,  duga tetiva bicepsa može da se skine  sa mesta pripoja i da se premesti  na drugo mesto koje se nalazi van ramenog zgloba. Tada se radi  takozvana tenodeza.

Smrznuto rame

Glavni problemi koji se javljaju kod smrznutog ramena su jak bol i ukočenost ramena. Ovaj simptom se češće javlja kod žena nego kod muškaraca, i to u dobu od 40 do 60 godina života.

Zglobna kapsula u ramenu postaje veoma zadebljana i  iritirana kod ovog stanja, a tkivo koje se nalazi u okolini postaje neelastično i čvrsto. Veoma često se u samom zglobu javlja povećana količina zglobne tečnosti. Nemogućnost podizanja ramena se javlja kao posledica ovog stanja.

Sam proces se odvija  u tri faze:

• Faza smrzavanja. Kod ove faze se javlja početni bol, a pokreti postaju sve ograničeniji. Bolovi mogu da budu konstantni i veoma jaki, što otežava svakodnevne aktivnosti. Ova faza može da traje od 6 nedelja do 9 meseci.
• Smrznuto rame. Kod ove faze se bol smanjuje ili je čak uopšte ni nema, ali i dalje postoji ograničenost pokreta. Ova faza obično traje od 6 do 12 meseci.
• Faza odmrzavanja. U ovoj fazi dolazi do poboljšanja pokretljivosti ramena, i bol obično prestaje. Ova faza, odnosno oporavak može da traje od 6 meseci do 2 godine.

Neki od faktora koji mogu da utiču na pojavu ovog stanja su dijabetes, Parkinskonova bolest i poremećaj rada štitne žlezde, iako uzroke smrznutog ramena nije moguće potpuno objasniti. Smrznuto rame može da nastane i za vreme imobilizacije ramena, kod preloma ili operativnih zahvata. Važno je kod ovog poremećaja rano početi sa pokretima ramena.

Kao dominantan simpton javlja se bol, koja se javlja i u stanju mirovanja, a pojačava se prilikom pokreta. Obično se bol javlja na spoljašnjoj strani ramena, a širi se i niz ruku.

Lečenje

U prvoj fazi je lečenje obično neoperativno i podrazumeva blokadu ramena i fizikalne procedure. Cilj je da se smanji bol, ali se ne očekuje da se poboljša pokretljivost, pa se zato u ovoj fazi ne rade vežbe, i pokreti treba da s eizvode smao do granice bola.

U drugoj fazi se izvodi operativno lečenje i to artroskopskim popuštanjem zglobne kapsule.  Sama operacija je minimalna i kod pacijenta izaziva brzu pokretljivost. Bitno je da se nakon operacije odmah krene sa vežbanjem, koje je bitno raditi sa fizioterapeutom. Ukoliko se ne radi intenzivna kineziterapija, zglob ramena može ponovo da se ukoči.

Prelomi ramena

Prelomi ramena mogu da nastanu kao posledica pada na rame, bavljenja ekstremnim sportovima ili tokom saobraćajne nesreće. Prelomi mogu da budu komplikovani, jer je rame kompleksan zglob. Do preloma može da dođe na jednom ili na više mesta u ramenu.

Prelomi mogu da budu različiti i da variraju i to zavisi od životne dobi pacijenta. Kod dece je najizloženija povredama ključna kost, dok kod odraslih češće dolazi do preloma u predelu nadlaktne kosti.

Rizične grupe

Prelom ključne kosti se obično jvalja kod mlađih osoba koje su aktivne. Uobičajni tretman je konzervativan, jer ključna kost brzo zaraste. Ako se javi velika deformacija na mestu preloma, višestruki prelomi ili kada preti otvoreni prelom, preporučuje se hirurški zahvat.

Što se tiče preloma gornjeg dela nadlaktice, on se uglavnom javlja  kod starije populacije koja ima preko 65 godina. Ako je položaj kod ovakvog preloma koštanog fragmenta zadovoljavajući, lečenje je konzervativno i vrši se trouglom maramom. Hirurška intervencija se preporučuje ako je prelom iz više fragmenata koji su često dislocirani.

Prelom lopatice se retko dešava. Ova kost je zaštićena grudnim košem i okolnim mišićima, pa zbog toga ređe dolazi do preloma. Do preloma lopatice dolazi za vreme ozbiljnih trauma prilikom direktnog udarca ili pada na rame sa velike visine ili motora, na primer. Često se ovaj prelom dešava istovremeno sa povredama grudnog koša.

Dijagnoza i opšti simptomi

Dijagnoza se postavlja uz rengenski snimak. U nekim slučajevima je potrebno da se uradi i CT skener, kako bi se dobio precizan uvid u vrstu preloma.

• Opšti simptomi koji se javljaju kod preloma ramena su: otok, bol, deformitet, teško pokretanje ramena, kao i krckanje za vreme pokreta.
• Opšti simptomi koji se javljaju kod preloma ključne kosti su: ograničenje pokreta i deformitet.
• Simptomi kod preloma humerusa su: otok u ramenu, jak bol, ograničena pokretljivost.
• Simptomi kod preloma lopatice su: otok, bol i modrice.

Lečenje

Lečenje preloma može da bude neoperativno (imobilizacija)  i operativno.

Neoperativno lečenje se najčešće vrši  trouglom maramom (mitela), i traje od 4 do 6 nedelja, u zavisnosti od toga koliki je stepen stabilnosti.

Što se operativnog lečenja tiče, ono ima za cilj da se polomljeni fragmenti vrate u prvobitni položaj i da se stabilizuju. Uglavnom se primenjuju kada dođe do preloma gornjeg dela nadlaktice i tada se stabilizacija sprovodi šrafovima i pločicom.

Ako se ne dobije zadovoljavajući obim pokreta, nakon što prelom sraste, obično se preporučuje vađenje pločica.

Kao posledica preloma ramena, uglavnom se javlja smanjena pokretljivost ramena, kao i bolovi pri pokretima.

Fizikalna terapija, odnosno kineziterapija je često neophodna kako bi se povratili pokreti ramena. Važno je i da se što pre počne sa pasivnim vežbama, bilo da je lečenje operativno ili konzervativno, jer se na taj način smanjuje ukočenost.

Tek nakon što prelom sraste, uglavnom tek posle 6 nedelja, kreće se sa aktivnim vežbama. Sama terapija obično dugo traje i često nemoguće da se povrati pun oblim pokreta.

Artritis ramena

Artritis je proces koji podrazumeva propadanje jednog ili više zglobova. Postoji upalni (reumatski) artitis i degenerativni (artoza).

Kod upalnog artitisa se na početku javlja iritacija zgloba, a kasnije i propadanje hrskavice. Kod degenerativnog se propadanje hrskavice dešava zbog usled starenja ili povrede.

Faktori rizika koji utiču na pojavu ovog poremećaja su: upalana stanja, povreda ramena, operativni zahvati ramena, kao i učestalo podizanje ruke iznad nivoa ramena.

Reumatoidni artritis je učestala bolest. Kod ove bolesti sam imuni sistem napada zglobove i izaziva njihovo oštećenje i iritaciju.

Od simptoma se najčešće javljaju bol u ramenu i ukočenost, čiji intenzitet varira u jačini, i on se javlja i u stanju mirovanja. Bol se pojačava za vreme aktivnosti. Pri pokretima može da se javi i zvuk pucketanja ili škripanja, što je obično znak potpunog propadanja hrskavice. Bol može da se širi ka vratu, kao i niz ruku sve do grudnog koša.

Tipovi artritisa:

• Reumatoidni artritis.

Kod ovog tipa artitista se obično dešavaju poremećaji više zglobova u telu i to u isto vreme. Njime su zahvaćeni isti zglobovi sa obe strane tela, te je on simetričan. U zglobovima se nalazi sluznica i ona stvara zglobnu tečnost koja podmazuje zglobove i pomoću koje se zglob lakše kreće. Kada dođe do akutnog stanja, ona nabuja, ali se ne javlja oštećenje zglobne hrskavice.

Kod hroničnog reumatoidnog artritisa najčešće dolazi do oštećenja samog zgloba i do propadanja hrkavice. Ovo stanje se češće javlja kod mlađih ljudi. Stanje hroničnog reumatoidnog artitisa karakterišu autoimuna stanja, dakle, imuni sistem sam napada sopstveno telo.

Naš imuni sistem, koji inače ima funckiju da štiti organizam od infekcija, u ovom slučaju oštećuje normalno, zdravo tkivo i istovremeno razmekšava kosti. Lečenje ovog stanja je u domenu reumatologa.

• Osteoartritis

Kada dođe do ovog tipa artitisa, javlja se oštećenje ili uništenje zglobne hrskavice. Za vreme tog procesa, hrskavica postaje gruba i neravna, pa se tako i kost oguljuje. Kosti se u zglobu taru za vreme pokreta i to izaziva bol.

Osteoartitis najčešće pogađa ljude posle pedesete decenije života.

• Posttraumatski artritis.

Ovaj oblik artitisa je oblik degenerativnog artritisa, i on se obično razvija  nakon neke povrede,  kao što je nestabilnost ramena sa ispadanjem ili nestabilnost ramena.

• Avaskularna nekroza.

Avaskularna nekroza se dešava kada se javi poremećaj u cirkulaciji krvi u glavi nadlaktice. Tada ćelije kosti ne dobiju dovoljno krvi kolko im je potrebno i počinju da lagano odumiru. U kosti koja se nalazi neposredno ispod hrskavice, javaljaju se ciste. Pošto nema potpore za hrskavicu koja se  ulubljuje, kod celog zgloba dolazi do deformiteta.

U početku ovog tipa artitisa se oštećenje javlja samo u glavi humerusa, da bi, kako proces napreduje, došlo do oštećenja i same čašice.

Kao najčešći uzrok pojave ovog tipa artitisa, javlja se prelom ramena, ali on može nastati i zbog upotrebe steroida, ili zbog preterane upotrebe alkohola. Ponekad, međutim, uopšte nije moguće da se definiše tačan uzrok ovog poremećaja.

• Artropatija zbog raskida rotatorne manžetne.

Ovaj tip degenerativnog artitisa javlja se kao posledica raskida tetive rotatorne manžetne. Zbog tog raskida glava nadlaktice ne leži u čašici stabilno, već se pomera naviše ka lopatici i tako izaziva oštećenje hrskavice i degenaricu kostiju. Kombinacija artitisa koji je uznapredovao i oštećenje tetive, mogu da budu uzrok bola koji je veoma jak, kao i do potpune oduzetosti ramena. Pacijent u ovom slučaju, najčešće nije uopšte u stanju da podigne ruku u stranu.

Lečenje

Lečenje reumatoidnog artritisa je u domenu specijalista reumatologije. Ovu bolest je moguće, uz savremene lekove, dovesti do hroničnog stanja, u kome se u velikoj meri zaustavlja samo propadanje zgloba. U naprednim i agresivnim oblicima pojave ovog tipa artitisa, obavlja se hirurško lečenje, tako što se ugrađuje veštački zglob ramena.

Lečenje degenerativnih oblika artritisa može da bude konzervativno i hirurško.

Konzervativno lečenje se vrši uz pomoć fizikalne terapije, koja se preporučuje u početnoj fazi. Ponekad se preporučuje i davanje blokade u zglob ramena, kako bi se proces usporio, međutim, ovaj efekat je samo privremen.

Operativno lečenje se primenjuje kada konzervativno lečenje nije dalo željene rezultate. Konačno lečenje je svakako ugradnja veštačkog ramena.

Artroskopske procedure se primenjuju kao privremeno rešenje kako bi odložile ugradnju veštačkog ramena.

Dijagnoza

Dijagnostifikovanje teniskog lakta je generalno teško, jer se različito opisuje samo lokalizovanje bolesti. Uz anamnezu se često koriste i funkcionalno testiranje, kao i ultrazvuk. Za vreme funkcionalnog testiranja, putem merenja otpora, doktor proverava koliko se bol povećava.

Tokom razgovora, doktor posebnu pažnju obraća na to kako je došlo do povrede, da li tokom bavljenja sportom ili tokom drugih radnji, i utvđuje koja kretnja izaziva bol.

Nakon što se postavi sumnja da je reč o lateralnom epikondilitisu, cilj kliničkog pregleda jeste da se utvrdi tačno mesto bola i da se pomoću različitih kliničkih testova odbace druge mogućnosti za nastanak bola.

Za vreme pregleda, doktor obavlja još neke testove, uz čiju pomoć pojačava bol u predelu lateralnog epikondila. Najčešće se izvodi test u kojem doktor pruža otpor ispružene šake, koja je prethodno savijena prema dlanu, a podlaktica mora biti postavljena tako da dlan gleda prema dole, dok je lakat ispružen.

Često se kotisti i takozvana ,,test stolica“, tokom koje pacijent pokušava da digne stolicu rukom koja je postavljena uz telo, dok je lakat ispružen. Pacijent prstima i dlanom odozgo obuhvata naslon stolice. Sam pokušaj podizanja stolice izaziva bol u predelu lakta, a ona s ejoš više povećava ukoliko pacijent ispruži šaku tokom podizanja.

Iako se dijagnoza teniskog lakta u suštini postavlja samo na osnovu kliničkog pregleda, od velike pomoći mogu da budu i ultarzvučna i radiološka dijagnostika.

Ultazvučnim pregledom može da se uoče žarišna hipoehogena područja koja su unutar tetive koja je zadebljana.

Magnetna rezonca se koristi kada se sumnja i na neka druga oštećenja zgloba.

Terapije i korektivne vežbe za bolove u ramenima, upalu tetiva i mišića

Pre terapije neophodno je sanirati problem upale i to se čini uz pomoć elektroterapije, magnetoterapije, ERGON (IASTM) tehnike, ultrazvučne terapije i lasera:

• Elektroterapija je procedura pri kojoj električna struja služi kao sredstvo za lečenje bolnih stanja. Ona uklanja otok, smanjuje bol i smiruje upalne procese.
• Magnetoterapija je vrsta fizikalne terapije. Na se služi energijom elektromagnetnog polja i za cilj ima  lečenje različitih bolesti i stanja. Magnetoterapija je efikasna, neivanzivna i bezbedna metoda kojom se stimuliše regeneracija tkiva. Koristi se za lečenje različitih bolesti koštano-mišićnog sistema kao što su istegnuće, povrede, uganuća, prelomi.
• Ultrazvučne terapija ima mehaničko i toplotno dejstvo. Ona je  veoma efikasno sredstvo u terapiji brojnih patologija nervnog i koštano-mišićnog sistema. Njome se poboljšava mikrocirkulacija, relaksacija tkiva i ubrzava se metabolizam.
• Dejstvo lasera je višestruko u fizikalnoj terapiji. Ovom se terapijom smanjuje bol, zapaljenja, reparacija i regeneracija tkiva. Može da se primeni  i kao laserska akupunktura za određene tačke na telu.

Kod korektivnih vežbi fizioterapeut obraća naročitu pažnju na centriranje i na stabilizaciju tela. Korišćenje nestabilnih podloga poput lopte ili balansera, doprinosi boljim rezultatima kako bi se poboljšalo pravilno držanje. Jačanje mišića trupa koji su oslabljeni dovodi do veće stabilnosti kičme i ramenog pojasa.

Vežbe

1. Vežba: Bočno istezanje vrata

Sedite na pod prekrštenih nogu. Na udah uhvatite rukom desno uvo, a na izdah lagano izdužite desnu stranu vrata, istovremeno zadržavajući desno rame što niže.

Vežbu ponoviti 3 do 5 puta, pa ponoviti sve na drugoj strani.

2. Vežba: Sedeći zaokret

Prekrstite noge pa levi dlan položite na desno koleno, a desni dlan stavite na pod iza leđa. Na udah izdužite kičmu, a na izdah se okrenite trupom udesno usmeravajući pogled preko desnog ramena.

Ponovite vežbu 3 do 5 puta, a zatim zamenite stranu.

3. Vežba: Položaj Gomukasana

Desno koleno stavite iznad levog. Na udah podignite levu ruku,  a na izdah stavite levi dlan iza leđa, na mesto između lopatica. Na udah rotirajte desnu ruku iza leđa, a na izdah uhvatite levi dlan u visini lopatica. Ramena su opuštena, a pogled je na gore, te s ena ovaj način otvara vratni deo i izdužuje se kičma. Ostanite u ovom položaju 3 do 5 uzada i izdaha.

Zamenite noge i ponovite vežbu desnom rukom.

4. Vežba: Tigar ili mačka

Stavite dlanove u širinu ramena i uprtite ka podu, dok su kolena u širini kukova. Na udah se otvara prsni koš, a pogled ide na gore, dok se na izdah pupak povlači prema kičmi, a brada spušta na prsa, šireći na taj način prostor između lopatica.

4. Vežba: Položaj ribe

Sedite na pod ispruženih nogu i spojenih stopala, oslanjajući se na laktove i podlaktice. Dlanovi treba da budu ispod stražnice.Otvarajte i podižite prsni koš, a teme spuštajte prema podu. Na taj način se vrat izdužuje i opušta.

Ponovite ovu vežbu nekoliko puta, ostajući u položaju petnaestak sekundi.

Analgetici

Kod pojave teniskog lakta, najčešće se koriste lekovi protiv bolova. Ako postoje i upalni procesi u zglobu, lečenje se usmerava na smirivanje upale uz nesteroidne protivupalne lekove (nesteroidni antireumatici).

To je skup lekova, koji pored svoje delotvornosti, nosi i određene rizike nuspojava pri oralnoj upotrebi, stoga s e ovi lekovi izdaju samo uz pomoć recepta.

U ovu skupinu lekova spadaju diklofenak, ibuprofen, ketoprofen i piroksikam.

U početnom stadijumu bolesti preporučuje se lečenje lokalnim injekcijama mešavine steroida i lokalnih anestetika, jer su oni tada najdelotvorniji.

Oralni antireumatici se mogu koristiti kod ozleda mekih tkiva, kao što su tetive, ligamenti i mišići i kod povreda zglobova, kao što je posledica uganuća, istegnuća, iščašenja ili bolova u leđima. Pomažu i kod lokalizovanih oblika mekog tkiva, kao što je teniski lakat i sindrom bolnog ramena.

Lekovi protiv bolova, kao što je paracetamol, može da pomogne u ublažavanju bolova u laktovima.

Ibuprofen takođe smanjuje bolove u laktu.

Sve ove lekove bi trebalo uzimati redovno i po preporučenoj dozi, ali ne bi trebalo da se koriste prečesto.

Pored ovih lekova, uvek  mogu da se koristite i analgetski gelovi koji sadrže mentol ili salicilat.

Fizikalna terapija

Fizikalna terapija je metod lečenja i ona  se primenjuje kada dođe do smanjene funkcije kretanja. Cilj ove terapije je da se olakša obavljanje svakodnevnih aktivnosti. Prilikom primene ove terapije dolazi do ublažavanja bola, dok se pokretljivost zglobova i mišića poboljšava.

Ova terapija se najviše koristi u vreme posle operacije, kao samostalna ili u kombinaciji sa drugim metodama lečenja. Nakon što se pacijent pregleda, utvrđuje se dalji plan terapije.

Fizikalna terapija se najčešće koristi za vreme postoperativnog perioda i može da se kombinuje sa drugim metodama lečenja. Nakon pregleda pacijenta, utvrđuje se individualni plan terapije. Cilj same fizikalne terapije je da nakon povrede smanji bol i poveća funkcionalnost mišića i zglobova.

Lečenje  povreda se može započeti odmah nakon sportskih povreda lakta, intraartikularnih preloma lakta lečenih operativno, intraartikularnih preloma lakta koji su lečeni  imobilizacijom, metafizalnih preloma u regiji lakta, artrolize zgloba lakta koja je nastala ranije nastalih kontraktura i adhezija, ugradnje totalne proteze lakta.

Sa fizikalnom terapijom je potrebno početi što pre kako bi se brzo povećao obim pokreta i kako bi se sprečilo da nastanu priraslice u mekanom tkivu koje dovodi do ukočenja zgloba.

U fizikalnoj terapiji i rehabilitaciji veoma je važan značaj kontinuiranih pasivnih pokreta. Ove vežbe smanjuju bol, kao i otoke i hematome. Smanjuju rizik od tromboze, obnavljaju hrskavicu i sinovijalnu tečnost koja podmazuje zglobove. Sprečavaju nastajanje priraslica, sprečavaju nastajanje novih kontraktura zgloba, dok stare leči. Takođe, ove vežbe vraćaju punu funkcionalnost zgloba i skraćuju dužinu oporavka.

Fizikalna terapija kod preloma humerusa

Humerus je kost koja se nalazi u nadlaktici i povrede humeruse zauzimaju oko  5% preloma u ljudskom telu. Ukoliko je došlo do manje dislokacije kod preloma, onda se takvi prelomi uglavno leče neoperativno i dovoljna je samo fizikalna terapija. Sve vežbe moraju da budu progresivne u svakoj fazi lečenja i da se rade prema individualnim potrebama.

Postoje dva tipa ovog preloma:

• Addukcioni – do koga dolazi kada fragmenti zaklapaju ugao otvoren ka unutra. Ovaj prelom nastaje pri padu na opruženu ruku, u slučaju kada ona ide ka telu
• abdukcioni – kada proksimalni i distalni fragment zaklapaju otvoren ugao koji se dešava pri padu na ruku koja ide napolje od tela. Ovi prelomi mogu da se jave sa manjom dislokacijom, što se češće dešava, i sa većom dislokacijom.  U  zavisnosti od toga se vrši dalje lečenje  i rehabilitacija.

Prelomi  kod kojih se javlja manja dislokacija se uglavnom leče neoperativnim putem. Ruka je u imobilizaciji, i u početnoj fazi se rade pendularne vežbe i vežbe susednih zglobova. Nakon dve nedelje se počinje sa statičkim kontrakcijama mišića ramena.

Posle dve do pet nedelja se skida imobilizacija i tada se počinje sa aktivno-potpomognutim i aktivnim vežbama mišića ramena, kao i sa  istezanjem ramena. Posle 6 do 8 nedelja očekuje se kliničko zarastanje preloma i tada se počinje sa vežbama  otpora.

Sve ove vežbe, u svim svojim fazama, moraju da budu progresivne i da budu strogo  dozirane prema individualnim potrebama.

Kod preloma sa većom dislokacijom slede se ista načela kao i kod prethodnih, što se vežbanja tiče. Međutim, kod ove vrste preloma može da dođe do destabilizacije i do komplikacija, pa se onda primenjuje trakciona metoda ili hirurško lečenje.

Kod operativnog lečenja, veoma je važno da se odabere metoda lečenja kojom neće da se naruši vaskularizacija glave humerusa.

Krioterapija

Krioterapija je terapija ledom. Ona smanjuje bol, deluje protivupalno, a može i da relaksira. Pomoću krioterapije se sužavaju krvni sudovi, pa se ona koristi i kod proširenih vena, kao i protiv otoka.

Uz pomoć ove terapije povećava se i dejstvo preparata protiv raznih upala. Njeno delovanje se objašnjava pomoću termoregulacije. Ona deluje tako da se očuva konstantna unutrašnja temperatura tela i za vreme fizičkog naprezanja i za vreme stanja mirovanja.

Krioterapija je korišćenje niskih temperatura u medicinske svrhe i može da bude opšta ili lokalna.

Uopšteno govoreći, ova terapija je lečenje ledom, jer se zbog hladnoće postiže bolja prokrvljenost, kao i duboka vazodilatacija, a istovremeno se blokiraju aferentni živci i oni smanjuju osećaj bola. Ovo se posebno primenjuje kod ozleda koje su sveže i kada se želi otkloniti spazam.

Ciljevi krioterapije su:

• povećanje staničnog rasta
• reprodukcija staničnog metabolizma
• produženje životnog veka stanice
• smanjenje bola i spazma
• smanjenje upalnih procesa
• poboljšanje krvotoka
• uništenje stanica kristalizacijom citosola

Kada se koristi krioterapija

Krioterapija se uglavnom koristi kada dođe do bolnih akutnih stanja, kao i kod sportskih povreda. Koristi se, takođe, i pre bilo kakve fizičke aktivnosti, kako bi smanjila bol za vreme vežbanja.

Lečenje ledom se sprovodi primenom leda i dosta pozitivno utiče na sveukupno zdravlje organizma. Krioterapija smanjuje povrede tkiva i napetost kod razdraženog tkiva. Led deluje protiv bolova, pa deluje i kao anestetik. Led deluje i protiv upala i otoka koje se obično pojavljuju nakon povreda.

Krioterapija se koristi i kod lečenja aktivnih povreda. Karakteristika ove terapije je hlađenje tkiva. Na taj način se dolazi do vazokonstrikcije i usporavanja cirkulacije. Tako se sprečava razvoj hematoma u području povrede.

Krioterapijom se postižu antiupalni, analgetički i antiedematozni efekti.

Elektroterapija

Elektroterapija je procedura gde se električna struja koristi kao sredstvo lečenja bolnih stanja. Elektroterapija uklanja otok, smanjuje bol i smiruje upalne procese.

U zoni prostrujavanja ili ispod elektrona, dešavaju se  sledeci fiziološki procesi:

• Hiperemija (crvenilo kože uz prisutnu toplotu)
• Vazodilatacija (širenje krvnih sudova)
• Hiperemija (crvenilo kože uz prisutnu toplotu)
• Poboljšava se izmena tečnosti u ćeliji i normalizuje se pH vrednost
• Smanjuje se senzibilnost osetljivih receptora, odnosno bola
• Ubrzava se revitalizacija tkiva i zarastanje
• Povećava se mišićna kontrakcija

Terapijski ultrazvuk

Terapijski ultrazvuk je deo dubinske termoterapije. Njegovo delovanje je mehaničko, biohemisko, toplotno i fizikalnohemijsko.

Terapijski efekat se postiže kada se poveća temperatura tkiva na već pripremljenom području, povećanoj cirkulaciji i elestičnosti tkiva.

Zagrevanjem strukture u blizini kosti utiče se na obnavljanje procesa kod hroničnih degenerativnih i upalnih stanja.

Kinezio trake

Kinezio trake su posebna tehnika primenjivanja samolepljivih, elastičnih traka koja daje dobre rezultate, pružajući podršku mišićima da se istegle bez ograničenja pokreta. Posebno su korisne sportistima, jer oni mogu da nesmetano treniraju uz aplikovane trake.

Kinezio trake se upotrebljavaju kod povrede tkiva, kod smanjenja otoka ili jematoma, kod imobilizacije zglobova i ligamenata i kod korekcije ligamenata.

Sportske kreme – hepatrombin, deep relief gel

Za ublažavanje bola kod teniskog lakta u terapiji se koriste i razne kreme i gelovi. Neke od njih su:

Deep Relief gel – je lek koji se preporučuje za bol u mišićima i zglobovima. Kombinacija dva aktivna sastojka, omogućava da Deep relief efektom hlađenja deluje brzo (levomentol), a analgetski efekat ibuprofena traje i nekoliko sati.

U sastav jednog grama ovog gela sadrže se 50 mg ibuprofena i

30 mg levomentola.

Hepathrombin – je preparat prirodnog heparina i može se naći u obliku krema ili gela. U sastav preparata, pored heparina, ulaze i alantoin i dekspantenol. Ovaj lek je namenjen lečenju oboljenja vena kao što su: tromboflebitis (zapaljenje vena koje je povezano sa stvaranjem tromba), ulcus cruris (otvorene rane na koži potkolenica, koje nastaju usled loše venske cirkulacije), proširene vene i posledične promene na koži.

Može da se koristiti i kod sportskih povreda, kao i kod oboljenja kao što su burzitis i tenovaginitis (zapaljenje omotača tetiva).

Diprofos injekcije

Betametazon pripada grupi kortikosteroida. Ovaj lek kortizonskog tipa doprinosi smanjenju inflamatornih zona u telu. On, takođe, smanjuje otoke, alergijske reakcije i crvenilo, i predstavlja jedan od faktora lečenja različitih poremećaja.

Sastav ove injekcije je sledeći: 1 ml suspenzije za injekciju sadrži: 6.43 mg betametazondipropionata (što odgovara 5 mg betametazona) i 2.63 mg betametazonatrijumfosfata (što odgovara 2 mg betametazona).

Bioptron lampa

Bioptron lampa je bezbedna i efikasna terapija koja ima široku primenu za zdravlje. Ona je prirodna terapija za lečenje i olakšanje bola i koristi se koa prevencija i za rehabilitaciju. Uz korišćenje ove lambe nema neželjenih efekata.

Operacija teniskog lakta

Što se pre oboleli od teniskog lakta podrvgne operaciji, rezultati će biti bolji. Dugo izlaganje ovoj vrsti bola znači i dugo izlaganje oštećenjima zgloba. Koja će vrsta operacijskog lečenja da se preduzme, zavisi od stadijuma bolesti i dometu oštećenog tkiva.

Oparcija se obično vrši  pod lokalnom anestezijom, uz pomoć lupa koje se povećavaju. Anestezija se daje u predelu pazuha, kako bi se bolje videlo polje koje treba da se podvrgne zahvatu i kako bi pacijent lakše podneo bolove u prvih 12 do 24 sata, jer su oni tada najjači. Na taj način se i eliminišu rizici koji se javljaju kod operacija pod potpunom anestezijom.

Operacijski zahvat koji  se primjenjuje u slučajevima lakše bolesti, podrazumijeva rez koji je dubok 2,5 cm.  Tada se pristupa  polazištu bolesnih tetiva i mišića, pa je tetive potrebno  pažljivo oguliti sa svog koštanog hvatišta.

Rehabilitacija

Proces rehabilitacije, nakon imobilizacije, odnosno operacije, je veoma važan deo lečenja jer je lakat jedan od zglobova koji su najosetljiviji na imobilizaciju. Rehabilitacija treba biti intenzivna kako bi se izbegla ukočenost lakta, jedan od najčešćih rizika u procesu lečenja

Nakon imobilizacije (operacije) proces rehabilitacije je veoma važan, zato što lakat spada u jedan od najosetljivijih zglobova. Rehabilitacija bi trebalo da bude intenzivna, jer se na taj način izbegava ukočenost lakta.

Očekuje se da se posle 2 do 6 nedelja nakon operacije, može koristiti ruka za svakodnevne radnje, dok se vraćanje sportu koji zahteva pokrete podlakticom očekuje tek posle 4 meseca.

Ukoliko se pacijent u potpunosti pridržava svih mera oporavka, ne bi trebalo doći do komplikacija.