Ahilova tetiva je tetiva za koju se smatra da je jedna od najvećih i najsnažnijih u telu čoveka. Nalazi se na zadnjoj strani potkolenice i vezuje petnu kost sa troglavim mišićem lista. Sačinjena je od vlaknastog tkiva i dugačka je oko 15 cm.

Ova tetiva prenosi snagu mišića u stopalo i time omogućava pokret, te ima značajnu ulogu kod trčanja.

Drugim rečima, preko Ahilove tetive mišići na listovima okreću stopalo oko skočnog zgloba i time omogućavaju položaje kao što su stajanje na prstima, ili pokret odraza pri trčanju.

Povrede Ahilove tetive

Faktori koji utiču na nastanak povrede mogu biti:

  • Ukoliko su mišići nogu, posebno butni mišići i listovi slabije razvijeni.
  • Intenzivna fizička aktivnost. Ovo posebno važi za profesionalane trkače, ili kod rekreativaca koji bez zagrevanja i pripreme, naglo počnu da treniraju.
  • Upala tetive se češće javlja kod osoba sa ravanim stopalima (pronatori) kod kojih je spušten svod stopala.
  • Nedovoljno udobne patike i loš teren za trčanje.
  • Zgrčeni mišići koji nastaju kada mišići nisu dovoljno istegnuti i zagrejani pre treninga.

Kod trkača se Ahilova tetiva pominje kao problem tek kada se javi bol, kao posledica intezivnog treninga pri lošim uslovima. Dva najčešća oblika povreda ove tetive su upala i pucanje tetive. One su obično akutne ili hronične.

Kidanje tetive

Usled jake kontrakcije mišića lista dolazi do kidanja tetive. Ovo je ujedno i najteža povreda koju prati veoma jak bol, a zvuk pucanja može da se čuje i sa nekoliko metara udaljenosti.

Ova povreda se leči hirurški i zahteva rehabilitaciju od nekoliko meseci.

Upala tetive

Česta povreda je i tendinitis, odnosno upala tetive. Ona nastaje tokom trenaže opterećenosti i kada se naglo podigne intenzitet treniga. Do upale može da dođe i zbog neprilagođene obuće, dugog udaranja po tvrdoj podlozi, kao i zbog nedovoljne hidratacije.

Ova povreda je praćena bolom, otokom i velikom osetljivošću u delu oko tetive, kao i na mestima prijanjanja za petnu kost. U jutarnjim satima može kod obolele osobe da se javi i ukočenost.

Na lekarskom pregledu, koji se obavlja ultrazvukom ili magnetnom rezonancom, utvrđuje se stepen povredljivosti Ahilove tetive.

Rizične grupe

Povreda Ahilove tetive se uglavnom češće javlja kod ljudi posle trisedete godine života. Kod osoba koje su fizički aktivne, tegobe se obično javljaju u tetivi bliže mišiću, a kod onih koji su manje aktivni, tegobe se manifestuju bliže spoju na petnoj kosti.

Kod ljudi koji imaju oboljenja kao što su reumatske bolesti ili osteoartritisi (loša cirkulacija ili ubrzano propadanje hrskavica) tegobe se javljaju bliže petnoj kosti.

Kod vrhunskih sportista se češće javlja pucanje tetive, što je uglavnom posledica prevelikog opterećenja.

Veruje se da od 5% do 33% sportista oseti bol u listu posle napornog treninga, pre nego što dođe do pucanja tetive.

Najrizičnije grupe kod kojih mogu da se jave tegobe sa Ahilovom tetivom su profesionalni sportisti, rekreativci, kao i osobe koje imaju ravna stopala.

Upala Ahilove tetive

Upala Ahilove tetive se dešava na dva mesta: ona može da zahvati srednji deo tetive ili da se javi na mestu vezanja tetive za petnu kost.

U oba slučaja se bol postepeno pojačava i to najčešće u toku trčanja ili odmah nakon treninga. Bol se vremenom intenzivira i ne prestaje ni nakon treninga i opuštanja.

Često se na bolnom mestu javlja i zadebljanje koje može i da se opipa rukama.

Simptomi

Simptomi se obično javljaju nakon napornog treninga u vidu bola. Bol je obično lokalizovana par centimetara iznad spoja tetive za petnu kost, koja je vezana za aktivnost. Bol se pojavljuje na početku aktivnosti, smanjuje za vreme njenog trajanja, i povećava pri završetku.

Još jedan od simptoma je pojava bola u jutarnjim satima, kao i ukočenost koja se javlja u gornjem nožnom zglobu. Obično bol i ukočenost nestaju već nakon par koraka.

U nekim slučajevima, kao što su oni kada je upala naglo nastupila, javlja se određeno škripanje duž tetive.

Dijagnoza

Nakon detaljnog kliničkog pregleda i uz razgovor sa pacijentom, doktor uspostavlja dijagnozu. Potom se radi rendgenski snimak stopala i donjeg dela potkolenice, ne bi li se utvrdila eventualna anatomska anomalija.

Posle rendgena, radi se ultrazvučni pregled Ahilove tetive. U poslednje vreme se često primenjuje i magnetna rezonanca.

Zavisno od intenziteta bola, doktor predlaže smanjenje aktivnosti koja je prouzrokovala (najčešće je to trčanje) problem, ili potpuni odmor.

  • Tendinitis Ahilove tetive je akutna upala tetive. Ona se javlja kao posledica delovanja nekoliko faktora koji se dešavaju istovremeno, kao što su trčanje po neravnoj podlozi, veliko trenažno opterećenje, nedovoljno odmora i ostalog. Tada nastaje otok tetive, koja postaje zadebljana i osetljiva na bol.
  • Entezitis Ahilove tetive je upalni proces koji se dešava na samom spoju tetive za petnu kost. Ova upala zahteva duže lečenje. Zajedno sa ovim stanjem, može da se javi i pojava retrokalkanealnog burzitisa.
  • Tendinoza Ahilove tetive se javlja kao posledica hroničnih oštećenja tetive. To se dešava ako se upalni proces ne završi u akutnoj fazi i kada su ponavljana opterećenja tokom dužeg vremenskog perioda na tetivi. To stvara promenu strukture tetive koja postaje tvrđa i zadebljana, a javljaju se i čvorići. Ovaj sindrom se najčešće javlja kod rekreativaca i sportista koji su u srednjim godinama.

Pucanje Ahilove tetive

Do pucanja Ahilove tetive uglavnom dolazi usled naglog i preteranog napinjanja tetive koja je već napeta. Uglavnom se to dešava kod sportista ili rekreativaca kada naglo, bez zagrevanja, krenu sa trčanjem ili sprintanjem.

To se dešava kada stopalo, koje je prilikom skoka bilo sagnuto prema dole pri trčanju, naglo krene prema gore, ili u slučajevima kada stopalo naglo krene prema gore kada se okliznemo niz stepenice ili padnemo u rupu.

Retko se dešava da je pucanje tetive uzrokovano primenom direktne sile na samu tetivu.

Najvažniju ulogu u pucanju Ahilove tetive imaju degenerativne promene.

Rizične grupe

Pucanje Ahilove tetive se češće dešava kod muškaraca nego kod žena, a posle četdesete godine života rizik je veći. Najčešće se dešava kod onih osoba koje radnu nedelju provedu sedeći, pa onda naglo rekreativno počnu da trče vikendom ili se nadmeću u nekom sportu.

Najčešće je pucanje tetive vezano sa naglim delovanjem sile, na primer pri skoku i okretu ili se javlja se zbog iznenadnog ubrzanja prilikom trčanja tokom raznih sportskih aktivnosti kao što su fudbal, košarka, rukomet, tenis i ostalo.

U samo 10 % slučajeva, pucanje tetive nije posledica neadekvatnog vršenja sportske aktivnosti.

Velika popularnost rekreativnog bavljenja sportom u poslednjih nekoliko decenija, dovela je do toga da se pucanje Ahilove tetive češće dešava.

Simptomi

Osoba u trenutku povrede oseća snažan bol, a čuje se i prasak koji zvuči kao pucketanje kada se polomi štap. Ponekad obolela osoba oseća pritisak koji liči na udarac tvdim predmetom po tetivi.

Međutim, čak trećina povređenih osoba ne navodi bol kao pokazatelja u trenutku povrede.

Nakon povrede povređena osoba može da otežano hoda, odnosno šepa, ne može da potrči ili da stane na povređenu nogu, ili ne može da savije stopalo prema dole.

Dijagnostika

Kliničkim i ultrazvučnim pregledom određuje se da li je došlo do pucanja Ahilove tetive. Pri kliničkoj dijagnostici, od najvećeg značaja je Tomsonov test, čija se pouzdanost kod dijagnoze smatra ogromnom.

Test se izvodi tako što pacijent leži potrbuške dok su mu kolena ispružena, a stopala slobodno vise preko stola za pregled. Doktor obuhvata potkolenicu povređene osobe rukom na mestu najvećeg izbočenja potkolenice.

Kada se taj deo muskulature stisne, kod zdravih osoba stopalo te noge se naginje prema dole, a ako je došlo do pucanja Ahilove tetive, stopalo ostaje mirno, bez pokreta.

Pomoću ultazvuka vidi se prekid kontinuiteta tetive, odnosno, na mestu pucanja se nalazi nakupljena krv – hematom.

Pomeranjem stopala prema gore se taj prekid povećava, a pomeranjemm stopala na dole, on se smanjuje.

Lečenje upale tetive

Kada dođe do upale tetive početak terapije podrazumeva ledenu terapiju.

Tokom terapije nije potrebno da osoba apsolutno miruje, iako se savetuje da se prestane sa trčanjem i pokretima u kojima učestvuje Ahilova tetiva. Zatim se kreće sa fizioterapijom kojom se pojačava prokrvljenost tkiva tetive.

Fizioterapija se vrši pomoću ultrazvuka, lasera, električene struje ili drugim sredstvima.

Ahilova tetiva ima malo krvnih sudova, i zbog toga sam oporavak dugo traje. Tetiva se iz samog mišića snabdeva nutrijentima. Ćelije se odatle pokreću i uspostavljaju kapilarne krvne sudove do obolelog mesta i time omogućavaju brži oporavak.

U zavisnosti od tipa upale, sama terapija može da traje od nekoliko nedelja do nekoliko meseci. Kada se ponovo krene sa trenzima, trebalo bi krenuti lagano, pa polako pojačavati intenzitet trčanja.

Tretman hronične upale tetive

Kod hroničnih upala Ahilove tetive, fizioterapija nije dovoljna, jer su one teže za lečenje. Uz samu fizioterapiju, koristi se i masaža, terapija udarnim talasima, kao i upotreba posebnih ortopedskih pomagala kao što su ulošci od silikona i bandažiranje.

Kod težih stanja može doći i do operacije.

Međutim, ona ne daje uvek željene rezultate, te se radi tek kada se iscrpe sva druga sredstva. Injekcije analgetika i kortizola se uglavnom izbegavaju, zato što one ne deluju na uzrok bola, već samo na bol.

Simptomi

Kada dođe do upale Ahilove tetive, bol se pojačava uz oticanje, crvenilo, otežano kretanje, a povećava se i lokalna temperatura. Kod osoba koje imaju ravna stopala ili povećanu telesnu težinu, karakteristično je da se bol u tetivi javlja ujutru nakon buđenja, a da se smanjuje posle nekoliko koraka.

Takođe, kada dođe do upale Ahilove tetive, ne savetuje se da se rade intenzivne ručne masaže. Upale se leče mirovanjem, lokalnom aplikacijom analgoantireumatika i fizikalnom terapijom, a retko operacijama.

Ukoliko nije došlo ni do kakve komplikacije, vraćanje fizičkim aktivnostima se očekuje posle dve to tri nedelje terapije.

Terapija pucanja tetive

Lečenje pucanja Ahilove tetive možda da bude neoperativno ili hirurško lečenje.

Neoperativno lečenje

Neoperativno lečenje se obično predlaže osobama koje su u starijem životnom dobu i koje su fizički neaktivne, kao i u slučajevima kada povređena osoba ima pojačan rizik od operacijskog lečenja.

Ranije je, kod nehirurškog lečenja, imobilizacija traje i po 12 nedelja, dok se danas sprovodi takozvano funkcionalno neoperativno lečenje.

Kod ovog lečenja osnovni uslov je da se prekinuti krajevi tetive spajaju, kada se savije stopalo na dole za 20-ak stepeni. To se kontroliše pomoću ultrazvuka.

Nakon kratkog vremena imobilizacije, obolela osoba nosi specijalnu ortozu, uz sporovođenje adekvatne fizikalne terapije, i to taje između osam do deset nedelja.

Hirurško lečenje

Hirurško lečenje se češće koristi kada dođe do pucanja Ahilove tetive, nego neoperativno.

Osim klasične metode šivenja tetive šavovima i prišivanje dela okolnih tetiva da bi se pojačalo mesto pucanja, koristi se i takozvana perkutana metoda. Ovom metodom se šivenje puknute tetive radi šavovima, tako da se ne čini veliki rez na koži.

Prednost ove metode je u tome što je uz znatno manji rez na koži, moguće izvesti operaciju uz lokalnu anesteziju i uspostaviti kasnije rani aktivan pokret.

Nedostaci se ogledaju u tome što se češće dešava da se puknuća ponove ili da se oštete živci na tetivi, nego što je to slučaj kod klasične operacije.

Nakon operacije, vrši se imobilizacija sadrenom čizmom ili nekom od specijalnih ortoza, i ta imobilizacija traje od šest do osam nedelja. Posle tog vremena, počinje se sa laganim opterećivanjem povređene noge, obično uz fizikalnu terapiju, i tada treba izbegavati stajanje na prstima povređene noge.

Povratak sportskim aktivnostima obično se dopušta tek nakon šest do devet meseci posle operacije.

Vežbe, kinezi terapija, fizikalna terapija, kinezio trake

  • Fizikalna terapija je vrlo korisna u lečenju povrede Ahilove tetive, a posebno kada dođe do tendinoze srednjeg dela tetive. Sprovode se modaliteti kao što su: krioterapija, laseroterapija, terapija ERGON tehnikom, ultrazvučna terapija, elektroterapija, hidroterapija, kineziterapija i istezanje tetive.

Nakon 6 do 8 nedelja terapije, mišić i tetiva se kod pacijenta jačaju progresivno. Za to vreme pacijent može da hoda i da radi vežbe u bazenu, da vozi bicikl i radi vežbe snage i balansa.

Terapija se završava pliometričnim vežbama, nakon čega pacijent može da se vrati laganom sportu, dok posle 4 do 6 meseci, kada snaga mišića noge koja je bila povređena dostigne do 70% snage zdrave noge, pacijent može da počne sa trčanjem.

  • Ekscentrične vežbe se definišu kao zatezanje (kontrakcije) mišića. Ukoliko se ne izvode kako treba, mogu dovesti do oštećenja Ahilove tetive. U početku bi vežbe trebalo da se rade pod nadzorom fizioterapeuta, nakon čega se mogu izvoditi i samostalno. Ove vežbe mogu da izazovu blagu nelagodnost, koja ne bi trebalo da bude nepodnošljiva.
  • Krioterapija je terapija ledom. Ona se vrši individualno uz stalnu prismotru fizioterapeuta. Terapijom kineziterapije se postiže povećanje pokretljivosti u zglobovima, kao i povećanje snage mišića i elastičnosti.

Cilj ove terapije je savlađivanje postimobilizacionih kontraktura, jačanje i revaskularizacija mišića potkolenice u celini i istezanje tetive.

Prva smernica za program vežbi je prag bola i ona određuje stepen funkcije kod hronične ozlede tetive. Zavisno od toga da li je bol uzrokovana upalom ili degeneracijom, zavisi i njen stepen.

Terapija počinje zavojima i imobilizacijom. Nakon nekih nedelju dana, aplicira se hlađenje, a zatim dinamične struje, kineziterapija i masaža.

  • Kinezi trakama sprovodi se tehnika koja je stara već više od 30 godina. Cilj joj je da se prirodnim procesom ozdravi samo telo, a svoju efikasnost vrši aktiviranjem neuroloških i cirkulatornih sistema.

Ova metoda potiče iz nauke o kineziologiji, zbog čega se i koristi naziv kinezio.

Mišići, osim što imaju zadatak da pomeraju telo, kontrolišu i protok venske i limfne tečnosti, kao i telesnu temperaturu. Ova tehnika se primenjuje pomoću specijalnih kinezi traka, koje oponašaju svojstva kože.

Kinezi traka je vodootporna. Ona se seče i postavlja uz različit stepen zategnutosti, koja zavisi od vrste efekta koji fizioterapeut ili lekar želi da postigne.

Primer vežbi za istezanje lisnog mišića

Istezanje lisnog mišića

Potrebno je nagnuti se prema zidu, tako da je jedna peta na podu, a koleno ravno. Druga noga treba da je ispred, koleno je ravno, a kukovima se treba lagano gurati prema zidu. U ovom položaju treba ostati desetak sekundi, a zatim se opustiti.

Prilikom izvođenja ove vežbe, trebalo bi da se oseti zatezanje lisnog mišića.

Obostrano podizanje i spuštanje peta

Početni položaj ove vežbe je stajanje na rubu stepenica ili na podignutu i stabilnu podlogu polovinom stopala. Kako bi se osigurala ravnoteža, trebalo bi se držati za ogradu ili zid. Ovaj položaj omogućava pomeranje noge gore i dole, bez udarca u stepenice. Pete treba podići, a zatim ih spustiti do najniže moguće tačke.

Ovaj postupak treba ponoviti 20 puta. Vežba se radi sporo, kako brzi pokreti ne bi stvorili rizik od oštećenja tetive.

Prevencija i važnost istezanja

Prevencija od povrede Ahilove tetive se sastoji u tome da se za početak nabavi adektvatna obuća za trčanje. Zatim je važno da se svaki put, pre i posle treniga, rade vežbe zagrevanja i istezanja, bez preterivanja u brzini i dužini koraka.

Vrstu vežbi i treniga može da predloži trener ili fizioterapeut.

Najbolja stvar koja se postiže istezanjem je povećanje fleksibilnosti. Veća fleksibilnost mišića smanjuje rizike od povrede ligamenata, mišića, kostiju i zglobova.

Istezanjem se povećava protok krvi u mišićima i to utiče na dostavu kiseonika i mranljivih materija, čime se ubrzava oporavak mišića nakon vežbanja.

U praksi postoje dve vrste istezanja.

Dinamičko istezanje

Ono se obično koristi na početku treninga, rade se vežbe koje imitiraju pokrete iz sporta, i cilj je da se telo pripremi za napore prilikom samog treninga.

Ova vrsta istezanja se drugačije zove zagrevanje.

Statičko istezanje

Koristi se na kraju treninga i pomaže mišićima da se istegnu, dok je telo u stanju mirovanja. Postoje razne tehnike kojima se mišić postepeno isteže do određene granice i preporučljivo da svaka vežba traje od 15 do 60 sekundi.

Osećaj koji se javlja prilikom ovakvog istezanja je osećaj zategnutosti do blage granice bola, ali je ne prelazi.

U redovne vežbe istezanja mogu se raditi i vežbe koje se rade na stepenicama ili se postavi red knjiga na podu. Potrebno je popeti se na prste, a potom lagano spuštati petu do nivoa ispod prstiju. Nakon toga se treba izdići, pa ponoviti vežbu. Isto to treba ponoviti i drugom nogom.

Povratak radnim i sportskim aktivnostima nakon povreda tetive

Posle povrede Ahilove tetive, u zavisno od toga koliki je bio stepen povrede, potrebno je da prođu bar tri do četiri nedelje, kako bi se mogli vratiti sportskim aktivnostima.

Posle težih povreda potrebno je da prođe do osam nedelja mirovanja.

Nakon zahvata kod hirurškog lečenja, potrebno je da rehabilitacija traje barem dva meseca, nakon čega se lagano počinje sa sportskim aktivnostima, a potpuni oporavak se očekuje tek nakon četiri meseca.